Удружење студената ,,Номоканон”

Већини студената већ позната, ово студентско удружење настало је давне 2002. године на Правном факултету у Београду од стране сада већ свршених студената. Како се не би дужило са замарајућим и опште познатим стварима, покушаћемо да изнесемо само неке од детаља како бисмо активности и стање удружења приближили читаоцима.

Само оснивање наишло је на опште одушевљење студената, како Правног тако и осталих факултета , што и не чуди с обзиром на број националистичких студентских организација од гашења ОРНАС-а (Организације Националних Студената) крајем тридесетих година прошлог века па до тада. У самом удружење окупља поприличан број активиста и првих година рада бележи изванредне успехе, бавећи се осетљивим политичким темама које власт успрешно годинама гура под тепих. Једна од таквих активности била је и трибина под називом ,,Истина о Сребреници“ на којој су активисти ,,Номоканона“ расветлили заблуде око овог историјског фалсификата упркос демократским и либералним плаћеницима који су дошли са циљем саботирања одржавања трибине. Ипак, прва верзија наслова трибине ,,10 година од ослобођења Сребренице“ је промењена, што је био само први корак у разводњавању идеологије овог благо националистичког удружења. Уследила су и прва осипања.

Оснивачи су углавном били студенти завршних година, па се логичним следом догађаја, дакле њиховим дипломирањем, руководство морало мењати, што је са собом повукло низ последица. Са друге стране, слаб прилив националних студената жељних борбе осудио је ову организацију на будућност без неке широке перспективе.

На Правном факултету 2011. године, на иницијативу управе факултета, долази до оснивања нове организације под именом ,,Српско Културно Коло Деспот Стефан Лазаревић“. Тај потез задао је јак ударац ,,Номоканону“ везавши му руке, срећом још увек не потпуно. Ипак, управа је успела у својој намери, свела је деловање ,,Номоканона“ само на Правни факултет и на активности као што су организовање трибина и промоција књига. Како би опстали, одлучили су да се одрекну дела своје националистичке идеологије и славне историје и повуку се у оквире данас већ широко распрострањене ,,политичке коректности“ попут типичних данашњих политиканата. Тиме је сарадња са другим организацијама пала у воду, као и протести против независности Косова које су некада организовали. Сумирано, одрекли су се борбе за свој народ да би опстали и тиме ставили личне интересе изнад националних. У очајничком покушају да се спречи потпуно гашење удружења, године 2013. одлучују да прошире спектар деловања, односно поново формулишу статут чиме ће у оквир удружења укључити и свршене студенте права, сада већ углавном адвокате.

Када се чинило да се може опстати у каквим-таквим оквирима деловања, уследио је нови ударац управе. Почетком 2015. године удружењу студената ,,Номоканон“ одлуком управе факултета забрањено је и организовање политичких трибина, а све са циљем да тапију на национализам Правног факултета преотме млада организација ,,Деспот Стефан Лазаревић“, на први поглед националистичка, али већ на други режимска, марионетска организација салонских националиста.

Оснивачи су непознати и званично немају никакве везе са овим данашњом формом организације. Даље, уреднику је познато да су сви активисти организације уједно активисти и других националистичких покрета или партија. Ту можемо наићи на чланове Српске Радикалне Странке и Двери, али и активисте СНП 1389 и Србске Акције. На челу удружења су званично студенти права Никола Цимбаљевић, члан СРС и Марко Минић. Незванично, све конце у организацији вуку анонимни дипломирани правници. Удружење има интернет гласило, блог под називом ,,Законик“.

Advertisements

Савез Комунистичке Омладине Југославије – СКОЈ

Као и кроз прошли текст, уредник ће и кроз овај покушати да вас упозна са још једном револуционарном организацијом, изнесе мање познате информације у јавност и, можда, некога заинтересује да им приступи.

Почећемо од назива. Сам назив ,,СКОЈ” вам није стран и уколико сте помислили да је ова организација иста она из прошлог века, били сте потпуно у праву. Иако је ово последње слово Ј у акрониму изгубило функцију већ деведесетих, омладинце из ове организације то не спречава да заговоравају јединство и шире исту ону идеологију која је у духовном смислу закопала наш народ и превише дубоко. Такође, поред назива, ови млади револуционари задржали су и многе друге ствари. Тако, на пример, и даље постоје секретари СКОЈ-а, а с обзиром на бројност њихових чланова, често се каже кроз шалу може чути да их има седам.

За себе воле да кажу да су прогресивни револуционари, не бирају средства у борби против капитализма, али их тренутно у озбиљнијем деловању спречава чланство које је на једноцифреном броју. Нису самостални, одељак су такозване ,,НКПЈ” (Нове Комунистичке Партије Југославије), опет још једне повампирене фантом политичке странке. Осим што су сви припадници СКОЈ-а уједно и припадници НКПЈ, они су оформили и студентску организацију ,,Студентски Фронт” и мање познату школску организацију под називом ,,Ђачки Фронт”.
У свим наведеним организацијама постоје секретари, функције подељене између малобројних чланова који су припадници све четрири групе у исто време.

djacki skoj sf nkpjОбилазе редовно протесте, често под именом једне од ових четири ,,организација”. Често су и сами организатори, иако се често не окупу ни 15 људи. Они за та окупљања кажу да су замишљена као симболични протести. На једном од последњих протеста су били заједно са активистима такође левичарске организације ,,Маркс21″ чији је вођа Матија Меденица махао заставом СКОЈ-а. Колико је познато, немају сарадњу са Анархосиндикалистичком иницијативом, иако су се аквисти ових организација заједно фотографисали на скупу против рехабилитације пуковника Драже Михајловића.

Уреднику су познати седећи чланови ове партије/организације: Александар Ђенић (први секретар), Марко Шовић (бивши први секретар), Милош Кртинић, Александра Вучковић, Нађа Павлица, Богдан Нинковић (секретар Ђачког фронта), Коста Ристић (такође и члан АСИ), Немања Недовић, Владимир Давидовић, Ратко Павловић. На једном од протеста у организацији Студентског Фронта, као говорник се појавио и извесни Дарко Јусуфовић, који је уреднику поруком скренуо пажњу да није активиста горе наведених покрета.

Анархосиндикалистичка иницијатива – АСИ

Некима можда и позната, Анархосиндикалистичка иницијатива (у даљем тексту АСИ) је имала прилично мало наступа у јавности. Сходно томе, овај текст ће покушати да њена начела приближи обичном човеку, покаже њене добре стране и, ко зна, можда заинтересује некога да јој приступи. Дакле, бавићемо се мање познатим или потпуно непознатим стварима.

Да почнемо од мало познатих. Основани су 2002. године, у поређењу с тим колико су напредовали од тад, може се рећи да тупкају у месту. У јавности су се појавили када су неки њихови активисти ухапшени због бацања молотовљевог коктела на Грчку амбасаду 2009. године. На челу организације налази се Ратибор Тривунац, у тим круговима познатији као Рата. Организација поседује како само каже истраживачко-издавачки ,,Центар за либертерске студије” (ЦЛС) који се бави издаваштвом анархистичке литературе која се касније продаје у књижари ,,Бараба” (Солунска 18, Београд) чији је власник Ратибор Тривунац или на штанду на сајму књига.

Иако су врло гласни, њихов активизам често изостаје када је у питању практичан рад. Њихови графити се за разлику од националистичких (па и комунистичких) често могу наћи на споменицима културе и зградама под заштитом државе, а неретко су и вулгарне природе. Можда се баш у томе огледа њихов анархизам, с обзиром да у самој организацији АСИ има хијерархију, организовану структуру и поделу рада, рекло би се чудно за анархисте који теже ка укидању сваког вида власти.

IMG_0261
извор: inicijativa.org
anti-kosovo
Косово је српско? извор: inicijativa.org

 

 

 

 

 

 

 

 

На последњим протестима у Београду могло се видети свега десетак припадника ове организације. Од тренутно активних, аутору овог текста су познати следећи: Ратибор Тривунац, Алекса Нешић, Ивана Лужаић, Никола Павловић, Бојан Ђорђевић, Коста Ристић, Милан Тасић, Катарина Милутиновић, Анђела Болта, Младен Стојановић и други. Од активиста који су некад били јако активни издвајамо следеће: Јелена Вељић, Маја Крек, Тадеј Курепа, Иван Вуловић, Сања Дојкић, Иван Савић, Никола Митровић, Јована Петровић.

Године 2011. од АСИ се одвојила мања група која је наставила деловање под именом ,,БИРОВ”. О њима више касније. Окренути су против других левичарских организација у Србији, често критикујући Маркс21 и исмевајући њихово залагање са стварање српске Сиризе, али и оштро осуђујући СКОЈ због отворених политичких наступа, а и чињенице да је СКОЈ само омладина НКПЈ, политичке партије из прошлог века.

Ми овде наилазимо на низ контрадикторности, али оставићемо то обичном човеку да процени. Поред тога што су они анархисти са јако организованом структуром, на блокади Филозофског факултета 2014. године могли смо да видимо најгласнијег антикапиталисту и ,,дете радничке класе” Алексу Нешића у Најк ЕрМакс патикама (цена око 10 000 динара), комбат панталонама (цена око 5 000 динара) и јакни типа Спитфајер, произвођача Алфа (цена преко 10 000), док сам вођа ове организације жељне класне једнакости поседује књижару и живи на једном од најелитнијих насеља у Београду.

Препоручујемо свим заинтересованима да им се прикључе у борби против капитализма и државе, радећи горе наведене ствари. Такође, познати су по организовању кућних журки на којима је провод загарантован. Слике можете видети испод. Рекло би се још један парадокс, с обзиром да су организација која се залаже за сваки вид једнакости, укључујући и полну једнакост и права жена.

a0342745590772ffb0a902a6ef3b01e7-pjzbp025919_109369402407716_5499604_nslave_1147_by_omkili-d7a3w1de03744d9dd176935b88ad8cb019fb0d4-pja30rabb0725cadfbc7df24f6fe8f453ce0e2-pks9g7a0a85f2913e5fe4205c654285221d8dd-pjzbh217110_579926862018632_105580927_naleksa

Студентска политичка сцена

Пре око 2 месеца, на сајту дневног листа ,,24 сата” појавио се чланак под насловом ,,Најлуђа политичка сцена је студентска“, у коме су читаоци могли да се упознају са студентским покретима који заступају њихове интересе или интересе њихове деце. Овај текст се неће бавити њима појединачно, већ смислом постојања различитих студентских покрета генерално.

На први поглед лепо разврстани, сваки од покрета је нашао своје место у овом чланку, ма коју идеологију да заступа. Идеологију? Да ли је нужно имати идеологију у борби за студентска права или је довољно ослонити се на све мања права и слободе које им је систем наметнуо? Вероватно би се већина определила за ово друго, не улазећи у суштину студентских покрета као и дешавања на факултетима. Такође, занемарује се чињеница да је управо студентска политичка сцена била одскочна даска за многе данашње политичаре, професоре и друге личности од друштвеног значаја. Из перспективе некога ко то зна, не чуди све чешће ,,ницање” нових студентских покрета и њихово масовно појављивање на политичкој сцени, често на страни окренутој систему.

Али, занемаримо политичке тежње челних људи тих покрета. Вратимо се на идеологију. Која то идеологија (или идеологије) имају ексклузивно право на борбу за права студената и да ли тако нешто уопште постоји?

Сложићемо се да је борба за права студената заправо социјални бунт. Бунт против система који притиска најниже слојеве друштва – раднике, њихову децу, а међу њима и студенте. Логиком закључујемо да је управо социјализам идеологија која иде у корист студентима. Овако упрошћено, наивном човеку, социјализам делује као једина прихватљива појава на студентском идеолошком плану. Зашто само наивном човеку? Зато што данас (ма колико то чудно изгледало) не постоје студенски покрети којима је борба за социјалну правду једини циљ. Како је ту могуће када постоје ,,Самоорганизовани покрет 2014″ или ,,Студентски фронт” како пише у чланку листа ,,24 сата”? То су покрети основани само са једним уским погледом на друштво или са прешироким, у сваком случају без могућности за неки напредак или остварење циљева на макро плану. Као непријатеље виде либералне студенте, односно једини покрет под називом ,,Студенти за слободу”, али и све студенте са родољубивим и Хришћанским тежњама.

Са друге стране, раслојавањем друштва, појавиле су се и слојеви у знатно бољим материјалним стањима од радничких. Деца из тих слојева (или бар већина њих) нису заинтересована за борбу за социјалну правду, јер ни сами нису производ социјалне правде. Њима је наметнуто капиталистички начин размишљења да се све мора плаћати, често и превише, а понекад и више пута за исту ствар. Таквим студентима жељу за борбом пружају ствари које намећу опет исти они који су наметнули и сам капитализам. То су такозвана ,,људска права”, ,,људске слободе”, легализација или бар декриминизација свакаквих видова девијантних понашања, међу којима су наркоманија, проституција и хомосексуализам. Непријатељи су им сви они који се противе рапидном срљању у друштвену, економску, привредну, националну и другу пропаст и који одбијају послушност западних господара, али сами воле да кажу ,,од екстремне левице до екстремне деснице”.

И на крају они који су на први поглед прве и друге групе вишак на факултетима. Студенти националисти, родољубиви студенти, како сами себе називају. Или неонацисти, студенти фашисти, екстремни десничари, хулигани, како их прве две друпе називају у жељи да их на самом почетку дискредитују као достојне саговорнике или борце за права студената. Простом и наивном човеку то је довољно да не пожели ни да чује за њих. Управо због тога, њихов глас се често најмање или уопште не чује. Али, шта се крије испод тих назива? Крију се студенти, жељни борбе за социјалну правду својих колега. Па то су онда социјалисти? Не, ови студенти воле своју отаџбину, воле земљу у којој су се родили и труде се да је поправе. Неки од њих за себе кажу да су родољуби, неки да су националисти, али се сви слажу да им је борба против оних који теже да повампире безбожничку идеологију из прошлог века или одведу друштво у пропаст новог века, саставни део студентске борбе. Ту се издвајају ,,Номоканон” који делује само на Правном факултету, ,,Српски политички форум” на Факултету политичких наука и Студентска Акција.

Сваком од њих посветиће се више пажње у наредним текстовима, где ће се изнети њихови циљеви, њихове мање или више познате активности, као и неки најактивнији њихови активисти.